среда, 29. новембар 2017.

Игре пролећа и сене

За читаоце који ме читају путем блога

Драги моји,

дружимо се скоро три године путем блога који нас спаја.
Било је лепих тренутака, међутим, најлепши од свих је данашњи дан јер су приче које сте читали, као и неколико нових, изашле у сјајној књижици.
Књига се дуго крчкала, међутим, сви се слажу: вредело је.
Уколико желите примерак књиге, можете га поручити преко мог књигољубивог сајта.
http://www.knjigoljubiva.com/

До читања,
ваша Марија

понедељак, 18. септембар 2017.

Одбројавање

За читаоце који ме прате путем блога

Имам добре вести: књига је у штампи!
Знам да је очекујеш јер причица на блогу нема већ неко време. Управо тада, док си мозгао шта се дешава, да нисам можда престала да пишем заузета свакодневицом, ја сам одабрала најбоље и најчитаније приче, сабрала их у књижицу, написала неке нове и послала их издавачу.
Сад чекамо и ти и ја.
И  тако док чекамо да књига угледа лепоту новосадског јутра, прекратићемо чекање одломком из рецензије и фоткицом са насловнице.

До скорог читања,
Твоја Марија


,,Управо присуство књижевности даје овој збирци нешто интимно и топло, нешто ведро и лако, јер књижевност тупи немилосрдност живота, а само приповедање, моћ приповедања, сугерише да је
живот, у коме се приповеда, ипак леп.''

четвртак, 18. мај 2017.

О мачкама и дилемама



   Неодлучност је убила мачку, кажем док стојим испред излога, пред вратима. Гледам, знам шта је унутра. Видим и оклевам. Да ли да уђем?

  Објективно, лепо је украшен, боје спарене, гардероба по мом укусу. Знам и шта је на полицама. Да ли да уђем?
Због чега оклевам?
Видим, преко пута слична радња, мало другачији излог. Гледам га и изгледа лепше. Класична замка. Била сам у тој радњи и изашла. Зашто онда хоћу да се вратим и погледам још једаред?

Неодлучност је убила мачку, кажем и вртим се на прстима. Лево или десно?
Стојим тако минутима. 
Вртим се на десној нози, плешем и мислим: искушења, искушења...
Ако има сумње-нема сумње, једном је рекао и провукао прстима кроз косу. У њој записани сви трзаји, све дилеме, све туге.

Стојим, са искрама у очима, негда звездама, и вртим се на десној нози.
Боже, како ли изгледам пролазницима, питам се. Као жена која оклева. Ја то, најпосле, и јесам.

   Радозналост је убила мачку, мислим. Или то беше неодлучност? Можда му дође на исто.
Одлучујем да уђем у радњу, побогу, јер стојим пред вратима. Свесно.
Нек мачка преживи.

четвртак, 20. април 2017.

Још једно прољеће!



     Ево, ту је, сјакне ми мисао док пролазим поред дрвета. Процветалог. Земља мирише на Корене. Плодна. Мирише и чека.
Мислим на Ивана Галеба. Увек он, увек у пролеће. 
 С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе.
   Жмиркам на сунцу као жена на камену, смешкам се неодређено. Неко би помислио да сам луда, шта ли? А ја, ја сам само срећна што је пролеће опет ту.
Суочавам се са самим собом. Сравњујем мој живот са животом других људи...
   Ја сам само срећна.
Тешко је писати добре приче кад си срећан. Тешко је писати када си срећан. Тешко је писати.
Сјајне књиге настају из бола, туге, великих разочарења. (Још једна тема за размишљање на пролетњем сунцу)
Писац је често у недоумици, страху. Хтео би да буде срећан, а када се то догоди, његово дело трпи. Кад писац живи, његово дело чека и обрнуто.
,,Наука није зец", рекла је старија колегиница младом колеги који је дошао мамуран на научни скуп.
Истина, наука није зец. Није. Чека стрпљиво да дође време за њу, а време иде. Иде и живот, размишљам, мада, ни тај живот није зец.
Исписујем последње редове овог покушаја приче.
Опет је пролеће − писац у кризи. Савршен наслов.
Ето, наука није зец, живот није зец, приче су понекад баук јер никад не знате где могу да вас одведу Дороти реченице. Као на пример сада.
Хтела сам да пишем о пролећу, да напишем једну емотивно − љубавну причу која тера сузе на очи домаћицама досељеним на интернет, а написала сам причу о кризи писања. Кога још то занима?
Све у свему, ево, ни писање није зец, а богами, ни пролеће.
Жмирим на младом прољетњем сунцу, и осјећам да сад већ животу не треба тражити другог циља ни дубљег смисла.

петак, 07. април 2017.

Имам нешто да ти кажем...




    Тог дана падао је снег. Бајковит зимски дан, написао је у поруци. Надам се да си поред прозора и да уживаш у овом плесу жеља, заноса и чежње. Send. Познат звук и зеленило које показује да је порука испливала на површину. За тренутак му је заиграо онај осмех у угловима, плавим очима, али се изгубио у тамном вилајету који доноси данашњи дан. Гледао је кроз прозор пахуље које су плесале, плесале...
   Вељка је упознао на првој години факултета. Леп у правом смислу те речи, а он збуњен, несвестан, неосвешћен, гледао је у њега раширених зеница, као у протагонисту романа који скупљају доконе погледе библиотекара, у јунаке песама чијих стихова не можемо да се сетимо.
Колегинице су прошле незапажено, и тај податак који је уочио једне мајске вечери, га је пренеразио, забринуо и збацио из седла у ком је тако дуго јахао.                                             
    Да л' је могуће, питао је себе и загледао се у угао собе, покушавајући да прочита палимсесте подсвести.
    Пре, пре је била Милица, девојка са кишом у погледу. Веза с њом, мирно море којим је бродио неколико година. Негде пред крај средње, у рано пролеће кад трава има укус наде, однео јој је свежањ љубичица и рекао да одлази.
-Опрости. Волим те, али не могу.
   Милица је ставила љубичице у вазу и наставила да седи у плавој фотељи коју је волела. Кишило је у очима боје сутона и он је лагано затворио врата пре провале облака.
   Не сећа се када је уочио да га Вељкове очи прате као да покушавају да проникну у његову бит, да испитају састав сржи и помилују дечака који плаче у мраку. 
  Након месеци очијукања, лоше прикивених жеља, целоноћних размишљања, скупио је храбрости и позвао га на кафу.
   -Радо, одговорио је весело и намигнуо му.
   Била је зима слична овој, сећа се, падао је снег а он,  он је заборавио рукавице. Погледао је његове црвене руке и узео их. Његове шаке биле су топле. Мирисао је на прашуму. Затворио је очи и полетео.
-Сада можемо на кафу, шапнуо је и ставио му руке под капут.
Климнуо је главом, нем, ошамућен и пошао у зимску ноћ. Жупчаник је ,,легао'' на место. Пет година касније стајали су испред златаре и планирали да оду у Шведску.
   Кофери су спаковани, живот је спакован. Смешило се неко боље сутра. Сутра. Данас је путовао у родни град на западу ове још увек земље, да каже мајци и оцу да он, њихов син јединац одлази у иностранство из ове страдије са својим партнером Вељком.
  Угледали су га на вратима и знали да се нешто дешава и да је то нешто крупно, јер зашто би он потегао чак из престонице без повода. 
   Пала је ноћ, пушило се јело из кухиње које је мајка, одувек домаћица, припремала. Отац је седео за столом, намргођен. Звецкало је посуће, тишина згуснула ваздух који је резао у плућима.
  -Имам нешто да ти кажем, почео је и рекао тих неколико реченица које је увежбавао готово цело путовање. Отац је спустио главу и ћутао.
   Тишину је прекинуо пуцањ. Резак. Онда још један. Жена је истрчала из кухиње и закукала.
   Снег је падао и даље. Зимска идила, помислио је. Права бајка, зимска, наша. Send to Marko. Зеленило.